Pecija's First Revolt

Pecija's First Revolt

Sunset in Knešpolje, where the revolt took place
DateJune—December 1858
Location"Bosanska Krajina", Ottoman Bosnia Eyalet
Result Ottoman victory
Belligerents
Local Serb peasants  Ottoman Empire
Commanders and leaders
Strength
  • 3,600 (June 20)
  • 1,000 (July 21)
  • 300 (August)
Casualties and losses
  • 100 (Doljani, July 4)

Pecija's First Revolt (Serbian Cyrillic: прва Пецијина буна) or Doljani Revolt (Дољанска буна) was an uprising in Knešpolje led by Serb bandit leader Petar Popović–Pecija (1826–1875) against the Ottoman government, that extended over the period of June—December 1858. It was a result of pressure against the local Serb populace, with past atrocities conducted by the Ottomans.

Background

In 1857, an uprising was led by Luka Vukalović in Herzegovina, followed by the 1858 Uprising[1] which included the Prota's Revolt in Gradačac srez (municipality), led by prota Avramović, and at the same time Pecija's Revolt in Krajina.[2]

Revolt

In mid-1858, an uprising broke out in northwestern Bosnia, resulting from Ottoman pressure against the local Serb populace. In Ivanjska in the Krupa nahiyah, the Serb population of that Catholic-majority village rose up.[3] After short shootings around Ivanjska, the other villages took up arms. It is said that it originated in zulum (tyranny) from the Ottomans.[4] In June 1858, the uprising expanded on to Knešpolje.[4] The leaders were former hajduk (bandit) Petar Popović–Pecija (1826–1875), Petar Garača (d. 1858), Simo Ćosić and Risto Jeić.[5] The rural population of Knešpolje was predominantly consisting of Serbian Orthodox people, while the Muslim population predominantly lived in the cities.[4] On June 20, the rebels pushed the Muslims into the city of Novi. Around 600 rebels summoned outside Novi, planning to attack the city.[4] At the same time, Pecija and Garača had summoned around 3,000 rebels,[4] which entered Ivanjska in order to help the local rebels. On July 4, in the battle of Doljani near Bihać, some 100 Turks fell, after which Jeić crossed into Austria, trying to convince the Austrians that these peasants with pitchforks and scythes were worth more than to live off bread.[5] On July 15, the foothold at Ivanjska fell, where Pecija and Garača were.[5] The rebel bands near Ivanjska were heavily defeated, with Pecija and Garača leading the survived rebels into Knešpolje, from where they gave their final resistance.[4]

At this time the Ottoman troops were strengthened with aiding detachments which were sent from all regions of Bosnia, and on July 21, the battle on Tavija near modern Kostajnica took place. Around 1,000 rebels defended their trenches, but they could not resist, and most of them decided to flee to Austria after the defeat. The next day, a battle was fought near the village of Kuljan. Pecija and Garača, weakened from the leaving of a larger number of rebels for the other side of the Una river (Austrian territory), did not have the strength to give serious resistance to the well-organized Ottoman army, so they decided to also flee to Austria. However the Austrians denied them protection, and sought to disarm them and hand over them to the Ottoman government; Pecija and Garača decided to not surrender, and with some 300 rebels they broke the Ottoman blockade and fled up into the Prosar mountain.[4]

The next months, Pecija and Garača continued to fight a guerilla war over Knešpolje, however, the large-scale uprising had been crushed. In December, Garača was killed near Kostajnica. After Garača's death, Pecija decided to retreat into Austria, however, the Austrian government caught him in surprise and delivered him to the Ottomans for a prize of 5,000 groschen.[4] Pecija was taken to Constantinople to stand trial. There he was sentenced to death, for, according to the charges, killing 98 Turks.[6] The death sentence was to be carried out in the Bosnia Eyalet, in his hometown. During the trip, leaving Constantinople, Pecija managed to escape near Užice, and moved to the Principality of Serbia.[4]

See also

Annotations

References

  1. ↑ Bosanska vila 19. Nikola T. Kašiković. 1904. Год. 1858. букне устанак за ослобођење српске Босне и Херцеговине. Почео је око Бишћа под именом »Дољанска бунак, око босан. Костајннце под именом — »Пецијина буна а у Посавини, око Градачца и Брчког, под именом Посавачка буна. У том устанку учествовали су и дјетићи из Милановића куће, па и крв своју пролили за крст часни и слободу златну, јер у тој буни погину Милан Милановић. У пошљедњем устанку 1875. г. погину опет један Милановић из те ...
  2. ↑ Fedor Nikić (1982). Radovi: 1919-1929. Štampa Grafosrem. У Херцеговини, јавља се 1857. први устанак Луке Вукаловића1 у Зупцима; у Босни 1858. јавља се једна буна у срезу градачачком, звана Посавачка Буна, под водством проте Аврамовића, а друга, у исто време, у Крајини, позната под именом Долинска Буна. Због оскудице оружја, муниције, и због недовољне организованости, све су ове буне пропале. После тога, 1875. године у Херце- говини и Босанској Крајини подижу Срби устанак ...
  3. ↑ Ekmečić 2008, p. 280.
  4. ↑ 4.0 4.1 4.2 4.3 4.4 4.5 4.6 4.7 4.8 Mikić 1995, pp. 148–151.
  5. ↑ 5.0 5.1 5.2 Srejović, Gavrilović & Ćirković 1981, p. 479
    На челу устаника у Крајини био је нека- дашњи хајдук Петар Петровић-Пеција, а са њим Петар Гарача и Симо Ћосић, док се Ристо Јеић, искусан у путовањима у Србију, после команде четом [...] У бици код Дољана 4. јула 1858. код Бихаћа пало је око 100 Турака, па је Јеић тада пребегао на аустријску страну, покушавајући да увери свет у то како овим сељацима са вилама и косама није само до тога да живе од хлеба.
  6. ↑ Vujasinović 1933, p. 69.
  7. ↑ Srejović, Gavrilović & Ćirković 1981, p. ?
    једном од вођа Станку Бојаџији, прва Пецијина буна 1857-58. у Босни по Петру Петровићу-Пецији, буна Луке Вукаловића у Херцеговини 1852-62, Димитраћева буна око Видина 1857. Буне се ређе називају по месту избијања, ...
  8. ↑ Gojko M. Solarić (1958). Istorija, 1830-1918 za viii razred osmogodišne škole. Nolit. Нарочито је тежак био живот сељака Босанске Поса- вине и зато је 1858 год. и ту дошло до устанка. Он је почео у Кнешпољу и одатле се проширио ва Крајину. Назван је Прва Пецијина буна јер је устанком руководио Петар Пе- ција Петровић. Турске власти и домаћи феудалци угушили су све ове побуне на врло суров начин.
  9. ↑ Bosanska vila 18. Nikola T. Kašiković. 1903. p. 82. Године 1858. букне у Крајини устанак за ослобођење. Душа томе устанку био је Пеција, с тога се та буна око Костајнице у Кнежпољу и зове Пецијина буна, а око Бишћа Дољанска буна, јер је на Дољанима највећи бој био. У томе ...
  10. ↑ Danica Milić (1976). Simpozijum Oslobodilački pokreti jugoslovenskih naroda od XVI veka do početka prvog svetskog rata. Istorijski institut. ... устанак „капетана" Николе у Трновском крају исте године, Пецијина сељачка буна у босанској Крајини 1858. и у Посавини, егзе- куције великог везира Мехмед-паше Кибризли у Нишу, Пироту, Лесковцу, Власотинцу 1860. године ...
  11. ↑ Prilozi proučavanju jezika. Katedra za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta. 1988. Посљедице овако тешког стања биле су све чешће буне на подручју Поткозарја: Јаничићева или прва машичка буна 1809, друга машичка буна, март 1834, и Пецијина или костајничка, 1858, у којој поред Срба учествују и Хрвати и ...
  12. ↑ Branko Čubrilović (1934). Petar Kočić i njegovo doba. Tisak "Tipografija". Позната прва кнешпољска буна, 1858, и Пецијино хајдуковање створило је најпре појединачна, па масовна одметништва. То је та препричавана ешкија. Она крстари од Змијања до Милан Кнежевине, па тамо Љевчу пољу све до ...

Sources