Mardarije Kornečanin

Mardarije Kornečanin
Metropolitan of Cetinje
Metropolis Metropolitanate of Cetinje
See Cetinje
Installed July 1637
Term ended 1659
Predecessor Rufim Njeguš
Successor Rufim Boljević
Personal details
Born Unknown
Korneta, Lješ nahija, Ottoman Empire (modern Montenegro)
Died Unknown
Denomination Serbian Orthodox (until 1640)
Eastern Catholic (since 1640)
Residence Cetinje

Mardarije Kornečanin (Serbian Cyrillic: Мардарије Корнећанин; fl. 1625–59) was the Serbian Orthodox Metropolitan (vladika) of Cetinje from 1637 to 1659, who after 1640 entered union with the Papacy. He succeeded Rufim Njeguš and was succeeded by Rufim Boljević.

Life

Born in Korneta, in the Lješ nahija (Ottoman sub-district), he was the hegumen of the Cetinje Monastery since 1625.[1] He is mentioned in a book written in 1631 in the Hilandar monastery.[2] He is mentioned as a Metropolitan for the first time in July 1637.[1] The previous Metropolitan bishop was Rufim Njeguš.[3]

In 1637, he also had jurisdiction over the Bay of Kotor and Paštrovići.[4] The same year peasants from around Cetinje "pressured Church land" and were, quoting Mardarije "stealing from the monastery and doing much evil".[5] Mardarije and the monastic brotherhood brought the suit to the Sultan's kadi (judge), as Montenegro at the time was "ruled by the Ottomans" (as said by himself).[6] The monastic brotherhood brought the chrysobulls of Ivan Crnojević and other documents, and the Ottoman judge then confirmed the monastery's property.[6]

The first report of a Montenegrin bishop secretly getting in contact with the papacy about the possibility of a church union was recorded in 1638,[7] when Mardarije met with Francesco Leonardi; this was viewed of by the Papacy as the beginning of the plan of conversion of all Serbian lands.[8] He was imprisoned by the Ottomans due to his closeness with the Papacy and then released from prison in 1639 or 1640, after which he met up with Francesco Leonardi in the Bay of Kotor.[9] The Vatican Congregation for Propaganda sought to gain Mardarije and Pajsije, the Patriarch of Peć, to the church union (1640).[10] In 1640 Mardarije accepted church union with the papacy.[7] He was also in favour of placing Montenegro under Venetian suzerainty.[7] His title is unknown,[2] though in 1640 he called himself "bishop [...] from the Macedonian region of the land of Montenegro, of the Cetinje monastery" (episkup ... od predel makedonskih, zemle Crne Gore, od manastira Cetinja) or simply "of Montenegro" (ot zemle Crne Gore), and also as Latin: Marderius Dei gratia Episcopus Macedoniae, patriae Magni Alexandri, Montisnigri.[4]

Although the church union did not last, the Montenegrins continued cooperation with the Republic of Venice.[11] He is believed to have been last mentioned in 1659.[12] The next metropolitan was Rufim Boljević (fl. 1673–d. 1685).[3]

See also

References

  1. ↑ 1.0 1.1 Velibor V. Džomić (2006). Pravoslavlje u Crnoj Gori. Svetigora. МАРДАРИЈЕ I (Корнећанин) Митрополит Цетињски Митрополит Мардарије I је родом из села Корнета у Љешанској нахији. Прије избора за митрополита био је од 1625. године на дужности игумана Цетињског манастира. Као Митрополит Мардарије се помиње први пут мјесеца јула 1637. Његово архипастирство било је скопчано са разним невољама ...
  2. ↑ 2.0 2.1 Sava (Bishop of Šumadija.) (1996). Srpski jerarsi: od devetog do dvadesetog veka. Evro. МАРДАРИЈЕ митрополит 1635. Митрополит Мардарије, чија нам титула није позната, помиње се у запису на једној штампаној књизи из 1631. године у манастиру Хиландару. Наиме, штампани Пентикостар уступљен је 1639.
  3. ↑ 3.0 3.1 Filip Ivanović (2006). Problematika autokefalije Mitropolije Crnogorsko-primorske. Unireks. p. 29. Митрополит Руфим I столовао је од 1593. до 1639. Један од митрополита о коме има највише по- датака је Мардарије I, родом из Љешанске нахије. Од 1625. био је игуман Цетињскога манастира, а за митрополита је изабран 1637. године. За вријеме његове владавине познати су напори Рима за унијаћењем Црне Горе, међутим од тога није било ни- шта због великог отпора ...
  4. ↑ 4.0 4.1 Univerzitet vo Skopje. Filozofski fakultet (1962). Godišen zbornik: Annuaire. 13-16. Istom od 1637. g. dalje navodi se i cetinjski episkop Mardarije, pod Ciju su ju- risdikciju spadali pravoslavni u Boki Kotorskoj i Paátroviói/J. Radonió, Rimska kurija.., 127 i dalje/. Ovaj Mardarije zove sebe 1640. g. „episkup. .. od predel makedonskih, zemle Crne Gore, od manastira Cetinja" ili samo „ot zemle Crne Gore. ." ili бак „Marderius Dei gratia Episcopus Macedoniae, patriae Magni Alexandri, Montisnigri. . .", a umro je ne negdje 1647., kako pise J.
  5. ↑ Radovan Zogović (1947). Na poprištu: kniševni i politički članci književne kritike polemike marginalije. Kultura. 1638 godine seljaci iz okoline Cetinja „pritisli su crkovnu zemlju" i, — kako je zapisao vladika Mardarije, — „stali manastir krasti i žeći i mnoga zla činiti", a „vladika s bratja- mi" poslao je „za ...
  6. ↑ 6.0 6.1 Colin Imber; Keiko Kiyotaki (2005). Frontiers of Ottoman Studies. I.B.Tauris. pp. 70–. ISBN 978-1-85043-664-5.
  7. ↑ 7.0 7.1 7.2 Zdenko Zlatar (2007). The Poetics of Slavdom: Part III: Njegoš. Peter Lang. pp. 463–. ISBN 978-0-8204-8135-7.
  8. ↑ Europa orientalis. Europa Orientalis, Istituto di linguistica (Università di Salerno). 2007. p. 56.
  9. ↑ Srpska akademija nauka i umetnosti (1950). Posebna izdanja 155. Епископа Мардарија Турци затварају. Пуштен из затвора, састао се Мардарије, 1639, с Леонар- дијем у Боки Которској стр. 131. — Иако је Мардарије примио од Конгрегације 60 талира у име путних трошкова за Рим, не одлази у ...
  10. ↑ Acta Histriae. Milje. 2008. sudjelovao je u nastojanjima vatikanske Kongregacije za propagandu vjere da se za uniju pridobiju crnogorski vladika Mardarije i pećki patrijarh Pajsije (od oko 1640.).
  11. ↑ Harald Heppner (1994). Hauptstädte in Südosteuropa: Geschichte, Funktion, nationale Symbolkraft. Böhlau Verlag Wien. pp. 172–. ISBN 978-3-205-98255-5. Der Vladika Mardarije ging 1640 auf die Union mit der katholischen Kirche ein und schwörte dem Papst Treue. Obwohl diese Union nicht lange dauerte, setzten die Montenegriner die Zusammenarbeit mit Venedig fort. Sie wurde besonders ...
  12. ↑ Filip Ivanović (2006). Problematika autokefalije Mitropolije Crnogorsko-primorske. Unireks. p. 42. Мардарије Корнећанин (између 1640. и 1659.)

Further reading